A mogli smo vala prošetat'

A mogli smo vala prošetat'...

Izgovorila je divna Mira Banjac u jednom filmu kada je shvatila koliko je koštala vožnja taksijem. Kada sam shvatila koliko skupa može da bude vožnja sopstvenim automobilom (najmanje u materijalnom smislu), prošetam vala ili uzmem taksi kada sam previše umorna ili previše nervozna. Blago meni, naučila sam lekciju na malo manje bolan način.

“ Lijevo-desna svićkalica”, “blikenti-blink”, “čemuslužiovaručica”, narodski poznatija kao žmigavac, a stručno nazvan davač pravca, na mom autu je potpuno ispravno sokoćalo. Štaviše, savjesno obavlja funkciju zbog koje su ga i stavili tamo. Spadam li zbog redovne i revnosne upotrebe istog u vrstu u izumiranju, ili tužni red egzibicionista koji rado daju na znanje đe su krenuli? Ili “viđi ove budale”  nesretnu drumsku pojavu? Mnogi koje srećem kroz grad i okolo se radije pridržavaju devize “šta te stalo đe ću”, ali da je to jedina muka, lako bismo. Nisu egzibicionisti, ali nisu ni voajeri, pa ne gledaju niđe i ne vide ni znakove na putu. 

Neđelja popodne. Protutnjio nam dan u nekom spremanju, domaćim zadacima, učenju, peglanju, pa predveče shvatismo da nam frižider ne raspolaže ničim zgodnim za večeru. Hajde da obavimo neđeljnu nabavku i malo izluftiramo glave. Pođosmo sinak i ja, jer bi drugo dvoje Milačića, kao i obično samo slatkiše donijeli. U povratku, ispred ulaza u garažu, stara slika. Naguženi oni  “što im se može”, kao i oni  “sa’će dođu”, pa ih nema po tri sata, zakrčili i tako malen i slabo pregledan ulaz u garažu. Milim i od početka uličice mi radi žmigavac po navici, ali i zbog auta koji mi je na tri centimetra od branika. Ubacim u ler, taknem kočnice, kako bih se spustila niz prilaz do rampe, skrenem i naglo zakočim i rastrubimo se i sirena i ja. A što bi mi bilo milo da mi se zalijepio u desni blatobran, pa nemam riječi. “Vidiš li da sam dala žmigavac, govedo???” izrečeno u duetu sa sirenom imalo je više efekta nego što sam se nadala. Svirnuo je i on meni. Gladna i bijesna se parkirah na svoje mjesto u garaži, kad eto ti još jednog gladnog i bijesnog za mnom. Pješke. Nosi u kesi kutije iz restorana. Za njim, na pristojnoj udaljenosti, svjedok ove neprijatnosti, dobri čuvar garaže. “Ja sam vama svirnuo u znak izvinjenja, a vi meni govedo!”

“Dušo izvini”, kažem potpuno smireno, bez distorzije od maloprije u glasu,” reagovala sam u afektu, a da ti bude lakše, evo pitaj mog sina koliko je puta bio konj, krmak, pa i govedo. Samo mi nije jasno gdje si gledao, dala sam žmigavac a pritom i kočila, kako to nisi vidio?”

“Gledao sam lijevo, tražio parking, čak sam vam svirnuo u znak izvinjenja, a vi meni govedo!”

Ode uvrijeđen, a mene je poslije bolio jezik jer sam ga grizla da ne bih zalajala. Alo bre, momak! Budi vas srećan na mojim “govedo”, jer da se ovo završilo drugačije ne bi meni objašnjavao đe si gledao, a đe je trebalo da gledaš! I da, znam za sviranje u znak upozoravanja, pa i ono koje je zamjena za psovku. Znam za kratko svirkanje kojim se izražava zahvalnost za solidarnosti u saobraćaju, ali još nisam čula za izvinjavajuće sviranje. Na kom to času predaju u auto školi? Da se vratim i odslušam to što mi je promaklo. Nekako se smirih, kad me obli ledeni znoj jer mi moje pametno dijete natovareno kesama tiho izusti: “Mama, mogao je umjesto one hrane da nosi pištolj...”

Kao učesnik u saobraćaju ženskog roda navikla sam: Da mi sviraju ako iste sekunde ne krenem kada se upali žuto na semaforu, da mi sviraju i psuju me što ne mogu da se uključim u saobraćaj prelećući ili vozeći kroz auta. Nebitno je što isti ostaju stotinama metara iza mene, više im se ne žuri. Biće da pozadina moga auta izaziva akutni neizdrž. Iskrsnu jedno za ovu priču sasvim neumjesno pitanje - zaboga, vozim li ja prebrzo? Navikla sam da mi za inat ne daju da se prestrojim iako su u trenutku moje objave bili četiri dužine iza mene. Kako dam žmigavac, nestaju iz retovizora i ne gledajući preko ramena, znam da su tu. Pa odustanem. Naučila sam da gatam hoće li skrenuti, prestrojiti se ili naglo zakočiti, čak i kada im je auto poluispravan. Navikla sam da me psuju kada stanem i propisnim i nepropisnim pješacima, a posebno sam oguglala na kletve koje na moj račun stižu kada stanem kako bi ulicu prešao pas!

Prije ove nemile epizode kod ulaska u garažu bilo ih je ne zna im se broj. Mojim grlatim psovkama počašćeni su mnogi koji auto voze ka’ da vozaju taljige praznim šorom. Nekako se dozvah pameti. Ukrotih goropad. Volim svoj auto, al mnogo vise volim one koje u njemu vozim, pa i sebe. A svijet je pun mnogo nervoznijih od mene. Zato nastavljam sa defanzivnom vožnjom, predviđanjem ponašanja i želja ostalih vozača. Bez psovanja! Nastavljam sa nevinim ženskim izrazima lica koji se samo čine glupavi i kao takvi hrane ego onih što bi nas sve do jedne trajno vezali za varjaču. Našim se ulicama vozi manito i nevaspitano. Nepropisno je blaga riječ.  Al ko sam ja da ih učim ili kažnjavam. Pitanje koje se logično nameće je : “ Kamo saobraćajne patrole čoče?” Jedna me je zaustavila prije neki dan, na raskrsnici. Da me pitaju da li je onaj prije mene prošao na crveno! Pa zvek!

Piše: Kaja Milačić